Pohod na Slemen planinu
Slemen je pretežno krečnjačka planina koja zatvara istočnu stranu Sokobanjske kotline. Ova, malo poznata planina, ugneždena je između Rtnja na severozapadu, Tupižnice na istoku, Device i Ozrena na jugu. Prostire se u pravcu sever – jug u dužini od 20 km, a po širini 10 km u pravcu istok – zapad. Geografske koordinate su: 43° 41′ 34″ Н ; 22° 02′ 58″ Е. Njen najviši vrh – Slemen, dostiže visinu od 1.099 metara, a osim njega, na planini se ističu i vrhovi: Krstatac (1.070m), Mečji vrh (1.010m) i Tumba (912m). Od Sokobanje je udaljena oko 15 km.
Na ideju da za članove PD „Žeželj“ iz Kragujevca organizujem planinarski pohod na Slemen, došao sam krajem prošle godine, tokom razgovora sa Načelnikom za akcije o tome koju bi manje poznatu planinu mogli da posetimo naredne 2012. godine. I tako je pao izbor. Određen je datum – subota 24.mart i ostaje nada da će nam vremenske prilike biti naklonjene… a onda je došao je i taj dan! Osvanulo je lepo, sunčano jutro, a u busu 40 planinara željnih avanture na nepoznatoj planini.
Staza je bila već određena i to na osnovu oskudnih informacija koje sam uspeo dobiti tokom planiranja akcije. Rečeno mi je da je najbolje da polazna tačka bude u selu Čitluk iz koga se može za 2 sata doći do vrha Krstatac i to je sve! Po polasku iz sela Čitluk, do podnožja Krstatca išli smo kolskim putem po blago zatalasanom terenu, a onda nagli uspon strmim šumskim putem do livade na padini, gde je bio početak nešto blažeg, ali dosta krševitog terena pokrivenog kamenjem raznih oblika i dimenzija – sve do vrha.
Sam vrh Krstatca je kupastog oblika sa lepim pogledom na okolne planine, Knjaževac i Sokobanjsku kotlinu. Posle pauze za užinu i fotografisanje, njih 10 je odlučilo da se vrati nazad ka busu, a mi preostali nastavljamo dalje nepoznatim terenom bez markacija, samo uz pomoć GPS uređaja. I dobro nam ide, jer se ucrtana staza uglavnom poklapa sa postojećim, prilično zaraslim putevima. Sneg se još uvek zadržao na severnoj padini, pa je stvarao probleme u hodu onima koji su na stazu pošli u lošijoj obući. Ipak posle oko sat hoda, prelazimo sedlo na kome pored zasađene jelove šume, nailazimo na nekoliko starih i čvornovatih stabala bukve koje jedva da može troje ljudi da obuhvati. Odatle počinje uspon južnom padinom vrha Slemen gde više nema snega. Teren je šumovit i pred samim vrhom prekriven gromadama konglomeratnih stena koje, na prvi pogled, liče na velike komade betona!
Još malo pešačenja i široki zaravnjeni vrh je pred nama! Od Krstatca do Slemena trebalo nam je dva sata. Vrh prepoznajem i po spomeniku posvećenom borbama iz II svetskog rata, čiju sam fotografiju već negde video. Jednoglasno odlučujemo da je ovo mesto idealno za polučasovni odmor. Nakon toga, u 15 časova nastavljamo dalje. Pred nama je put u pravcu zapada, niz dugačku, blagu i proplancima prošaranu padinu na kojoj nailazimo na dugo očekivani izvor pitke bistre vode.
Ubrzo se spuštamo na visoravan prekrivenu livadama na kojima, kako nam se svima činilo, već odavno nema ni čobana ni ovaca. Još svega nekoliko, zubom vremena načetih bačija, govori nam o tome kako i od čega se u ovom kraju nekada živelo.
Prelep pogled na Rtanj odvlači nam pažnju sa ove sumorne teme i mi se sve brže krećemo padinom ka dolini Sesalačke reke, kako bi za dana uspeli da dođemo do Sesalačke pećine. I najzad, nešto pre 17 časova stižemo do pećine o kojoj gotovo da ništa nismo znali sem da postoji! Na licu mesta saznajemo da kroz pećinu protiče reka ponornica i da je pećina osvetljena u dužini od 200 m. Nažalost, zbog kvara na prekidaču, nismo mogli da vidimo mnogo od pećinskog nakita, pa smo se zadovoljili pogledom na predvorije, kao i na velike lučne svodove sa gornje i donje strane pećine.
Obzirom da do sela Sesalac gde nas čeka prevoz, imamo još 3 km hoda, polazimo nakon 15 minutnog zadržavanja. Put do sela je dobar makadam, mada je njime već pomalo naporno ići posle 17 km pešačenja. U selo ulazimo postepeno, u početku tek poneka kuća, a onda kako silazimo u dolinu sve ih više i više. Pretežno su to staračka domaćinstva, oronule kuće, a tek u samom centru sela troje dece trčkara prašnjavim putem. Tu svraćamo u jednu omanju prodavnicu da se ljudi osveže zasluženim pivom. Pred mrak, ulazimo u bus puni lepih utisaka i krećemo nazad prema Kragujevcu, ostavljajući za sobom još jednu lepu i zanimljivu planinu koju zaista vredi posetiti.
maj 2012. g,. Radojica Perović