USPON NA PLANINU KRN – JUŽNI BEDEM JULIJSKIH ALPA
Godine značajnih jubileja često su povod za posetu planinskim krajevima koji su planinarima iz Srbije gotovo nepoznati. Stogodišnjica konca Velikog rata inspirisala je članove P.D. “Žeželj” da sredinom jula organizuju put u Sloveniju; u cilju uspona grebenima bojnih frontova, vezanim za burne događaje od pre jednog veka.
Krn je jedna od desetak planina u masivu Julijskih Alpa. Prostire se jugozapadno u odnosu na Triglav i južno od doline Trente. Svojom lepotom ovaj travnati vis ne zaostaje za mnogim višim, krševitim gorama u svojoj okolini. Najviša kota (2.244 metara) se strmo uzdiže nad dolinom reke Soče i predstavlja izuzetan vidikovac. Uspon na Krn ne zahteva veliku fizičku spremnost, niti veće planinarsko iskustvo. Ova planina je idealna za posetu rekreativaca i odista divna uvertira za eventualne uspone na više i zahtavnije vrhove slovenačkih Alpa.
Prilaz planini može se izvesti iz više pravaca. Kragujevački planinari odlučili su se da Krn posete prišavši joj upravo iz doline tirkizno-plave reke Soče. Prelazak betonskog mosta kod sela Kamno predstavlja početak uspinjanja vijugavim asfaltnim putem ka selu Vrsno i pašnjacima podno belih krševa planine. Vozila se poprilično “napinju” u nekoliko strmih krivina i nakon gotovo polučasovne vožnje stižemo na travnati plato Kuhinja, na nadmorskoj visini od oko 1.000 metara. Na kraju asfaltiranog dela puta nalazi se proširenje od koga je potrebno samo desetak minuta pešačenja do planinske kuće „Koča na Kuhinji“, na 1.012 metara visine. Ovaj objekat je vrlo prijatan i domaćini su srdačni. Tokom letnjeg perioda neprekidno je otvoren, dok je van sezone neophodna najava. „Koča“ može smestiti na prenoćište oko 20 gostiju.
Veče donosi prijatnu svežinu. Nakon kišovite noći, u ranim satima polazimo na uspon ka najvišoj koti Krna. Jutro je rasteralo kišne oblake i najavilo sunčan i topao dan. Prvi deo staze karakterišu široki pašnjaci sa bujnom travom. Prošavši kroz nekoliko kapija i bogaza koje odvajaju široke katunske posede, dolazimo do strmijeg, grebenskog dela, koji nas blagim serpentinama dovodi do planinarskog skloništa na oko 2.200 metara. U pitanju je moderan i veoma funkionalan objekat, sa prelepom terasom – platoom sa klupama. Pogled je zadivljujuć. Naročito ovoga puta, budući da je prethodnog dana i u toku noći bilo dosta padavina koje su očistile vazduh od lebdećih čestica prašine. Čist prepodnevni planinski vazduh nam omogućava da sa ove terase posmatramo kao na dlanu deo doline Soče, planinska sela iznad same reke, mala katunska naselja u moru zelenila, a na horizontu preko nekoliko brda, čak i obrise Piranskog zaliva i Jadransko more. Planinsko sklonište u letnjem periodu ima stalnog domara, tako da smo vrlo brzo usluženi domaćom kafom i čajem od lokalnih planinskih trava.
Na nadmorskoj visini od 2.200 metara sunčeva toplota nam prija. Nevoljno se odlučujemo za nastavak uspona. Elan da nastavimo nam pruža saznanje da do najvišeg vrha Krna imamo svega desetak minuta.
Preko kamenitog dela planine izlazimo na vršnu kupu karakterističnu po gomili razbacanog kamenja. Kao bitna fortifikacijska tačka vrh je zarubljen od intenzivnog granatiranja. Razbacano stanje nas jasno podseća na događaje iz Velikog rata. Ka istoku, u pravcu vrhova Batognice pružala se linija fronta između Austro-ugarske i Italijanske vojske.
Vrh Krna je odličan vidikovac. Uz Piranski zaliv se naziru primorska mesta u Italiji; severno od njih brda postepeno zamenjuju planine – vrhovi Kanina i Mangart; a ka zapadu uočavamo belu stenu Jaloveca i ostalih vrhova Alpa. Najdominantniji vrh je svakako Triglav, koji se sa ovog mesta nadvisio nad smaragdnim Krnskim jezerom, koje je od nas udaljeno oko sedam kilometara.
Odmor uz nestvaran pogled od 360 stepeni protiče brzo. Spustamo se travnatom strminom ka prevoju koji odvaja vrh Krna od Batognice. Na prevoju se susrećemo po prvi put sa jasnim ostacima vojnih objekata iz Prvog svetskog rata. Hodamo strmim stepenicama urezanim u stene i izlazimo na omanju ravan na kojoj pored metalne ploče sa osnovnim informacijama o frontu na Batognici zatičemo i ostatak nosača topa iz rata – autentični spomenik na rovovsku bitku koja je trajala pune dve godine. Batognica je očigledno bila teško osvojiva tvrđava. Sa 2.164 metra nadmorske visine ona iz doline izgleda kao neprelazni bedem, koji jedino lako osvajaju oblaci.
Nastavak pešačenja preko Batognice brzo nas dovodi do lokaliteta prepunog ostataka velikih kamenih stena, očigledno raznetih snažnom artiljerijom. Info-tabla nas upoznaje sa događajima vezanim za 24. septembar 1917. godine. Toga dana je centralni austo-ugarski bunker pun nitroglicerina raznesen jednim italijanskim topovskim plotunom. Preko četiri tone eksploziva u sekundi je sa sobom podiglo ka nebu hiljade tona kamenja i veliki broj vojnika. Sada su na ovom mestu samo ruševine i plitki rovovi. Čini nam se da je cela ta slika u nekoj ogromnoj disproporciji, jer teško je povezati ove tragične događaje sa lepotom prirode koja nas okružuje. Bujna zelena trava i prirodni kameni tornjevi vraćaju spokojstvo i vedrinu kod grupe planinara. Uživamo u svakom koraku jer nam se često na grebenu otvaraju novi pejzaži. Tišinu nam u ovom delu planine remeti samo zvonjava stada. Ubrzo nailazimo na veliku grupu istinskih gospodara planine. Ovce se na grebenu Krna slobodno šetaju, bez pratnje pastira i pasa. Ne obraćaju pažnju na planinare jer su se potpuno navikle na ove brojne posetioce.
Nakon jednočasovnog silaska sa Batognice dolazimo do raskršća planinskih staza. „Raskršće na Pragu“ predstavlja lokalitet od koga se levo može ići ka istočnom delu planine: vrhu Veliki Šmohor i Krnskom jezeru, dok se desno staza spušta ka Lužničkom jezeru. Nakon tridesetak minuta spusta desnom stazom, ugledali smo ovo maleno jezero.
Lužničko jezero nalazi se na visini od oko 1.850 metara. Ovalnog je oblika. Prečnika oko 70 metara i dubine do 10 metara. Usledila je nova “meditacija” I slikanje.
Od jezera sledi spust strmom, vijugavom stazom ka prvim katunima. Prolazeći pored dva seoska domaćinstva, dolazimo do „Koče na Kuhinji“. Kružna trasa je okončana za osam sati i vreme je da se svi malo odmorimo pre povratka u urbanu svakodnevicu.
Dok nadoknađujemo izgubljenu tečnost raznovrsnim hladnim pićima posmatramo kako oblaci upijaju greben Krna. Sretni smo što nam je planina dozvolila da vidimo mnoge njene lepote. Zahvalni smo joj na tome i nadamo se novoj poseti.
jul 2017. g. Nemanja Rebić
VRH KRSTAČA – USPON NA NAJVIŠU KOTU PEŠTERA
Pešterska visoravan dobila je ime po mnogim pećinama i vrtačama kojima je ukrašena. Jezgro najljućih zima na Balkanu predstavlja prostranstvo koje je još uvek zadržalo lepotu rustične i neurbanizovane, reklobi se netaknute prirode. Ovu visoravan krase planine: Jadovnik, Giljeva, Ozren, Žilindar i Ninaja; vrhovi dobro poznati mnogim ljubiteljima prirode. Navedene planiune predstavljaju jedan dugačak greben (od preko 60 km) koji počinje od kanjona reke Mileševke i pruža se ka jugoistoku sve do klisure reke Ibar.
Najviša kota Peštera je vrh Krstača, markantno uzvišenje na samoj granici sa Crnom Gorom. Krstača je vis koji je neopravdano, gotovo potpuno skrajut od strane planinara. Nalazi se jugozapadno od mesta Tutin, u ataru sela Đerekare.
Pomenuto selo je idealna početna tačka za uspon na vrh. Do Đerekara vodi asfaltni put kojim je ovo planinsko naselje povezano sa Tutinom (magistralni pravac Tutin – Karajukića Bunari). Selo se sastoji iz dva dela, gornjeg i donjeg. Za start predložene trase najbolje je stići vozilom do gornje mahale, odnosno mesta gde se završava asfaltni put (kod seoske džamije). Nadmorska visina je 1.200 m, što znači da apsolutna visinska razlika koju treba savladati iznosi oko 550m.
Đerekare se nalaze u dolini kroz koju prolazi reka istog imena. Na topografskoj karti se lako može zaključiti da je selo sa svih starna, osim severne okruženo planinom na čijim padinama dominira smreka. Ovaj deo Peštera je neobično šumovit i uspon na vrh se sastoji iz dela koji se pamti po prolasku kroz lepu četinarsku goru, koja je u letnjim danima pravi spas od vreline i jakog sunca.
Postoji više pravaca za uspon na Krstaču iz Đerekara. Svaka od mogućih staza ne iziskuje veliki napor i mogla bi se oceniti srednjom težinom. Nažalost, u ovom kraju markiranje i postavljanje putokaza je do današnjih dana u potpunosti izostalo. Može se kazati da sem šumarskih oznaka na stablima, sa prolaskom pored krajnje kuće u selu nestaju i tragovi civilizacije.
Prvih stotinak metara treba koristi put koji prati korito reke uzvodno. Pešačenjem pored Đerekarske reke na nekoliko mesta se lako uočavaju zemljani putevi (vlake) koji vode levo ka šumi smreke. Staze su umereno strme i planinar prosečne kondicije se lako uspinje ka grebenu planine.
Nakon 45 minuta uspona stiže se u Mečkov do. Ovim šumovitim dolom se nastavlja uspon sve do izlaska na greben planine (1626 m n.v.), ogoljeni deo pred vrhom Čuke (1696 m n.v.). Prelaskom preko navedenog vrha prvi put se jasno uočava glavni greben planine sa dominintnim najvišim vrhom, markantnim krovom Peštera.
Slede kratki usponi i silasci preko nekoliko vrhova kojima se postepeno i bez većeg opterećenja približavamo Krstači. U slučaju povoljne vidljivosti lako se u pravcu juga primećuje betonski stub, kojim je ukrašen sam vrh. Vidikom na ovom delu uspona dominiraju bukove i smrčeve šume, koje okružuju travnati grеben i skrivaju mnoge kraške jame, vrtače i pećine. Ovakav teren predstavlja idealno stanište za medveda. Primerci mrkog medveda (Ursus Arctos) koji su u posledljoj deceniji pušteni iz više odgajališta u bespuća ovoga kraja ne mare za administrativne granice. Mlade jedinke brzo šire svoj životni prostor na obronke Bjelasice, Hajle, Jadovnika i Golije. Tragova prisustva naše najveće zveri ima ovde često i stoga nije preporučljivo planinariti sam.
Na Krstaču se iz sela Đerekare izlazi za nepuna tri sata. Pogled ka Crnogorskim planinama izaziva divljenje svakog posetioca, jer su sve visoke planine gotovo na dohvat ruke. Levo od nižeg, stenovitog vrha se u daljini vidi skup visokih planina nad Rožajem. Ka jugoistoku dominiraju Žljeb i veliki greben Hajle, koji su beli do sredine juna. Ništa u zaostatku po lepoti nisu ni oba vrha Komova, nakon kojih se ka jugozapadu prostire dugačko bilo Bjelasice sa vrhovima: Crnom glavom, Zekovom glavom, Strmenicom i Ogorelicom. Na zapadu se jasno uočava Jablanov vrh na Sinjajevini, i delimično oštri zupci Moračkih planina.
Pogled ka gorama Srbije takođe sadrži dugačak spisak značajnih visova: Žilindar, Giljeva, Jadovnik, Golija, Ninaja, Kopaonik, Rogozna i Mokra gora. Izgleda kao da je vrh Krstača postavljen na idealnom mestu za jasan vidik prema svim planinama Raške oblasti i severne Crne Gore. Pitome planine Srbije kao da se na ovom mestu sudaraju sa gorostasnim visovima na jugu.
Na Krstači gotovo uvek struji hladan vazduh. Posledica očiglednog postojanja ruže vetrova je pojava da i tokom zimskih meseci na vrhu gotovo da nema dubokog snega. Jednom prilikom me je jedan meštanin ubeđivao da odložim zimski uspon zbog navodnih smetova od preko metra. Iako se do izlaska na greben visina snežnog pokrivača uvećala do kolena, pred vrhom je spala na svega 5 cm.
Silazak sa vrha do Đerekara može da se izvede i nastavkom kretanja grebenom planine. U blizini vrha stenoviti hrbat menja pravac, pružajući se dalje ka zapadu. Preko lokaliteta Piskova poljana (prizemni drveni objekat) i izvora pitke vode – Bijela voda, izlazi se na široki traktorski put kojim se u pravcu ka severu postepeno silazi ka selu. Potrebno vreme za silazak opisanom trasom sa vrha je oko dva sata.
Najviši vrh Peštera ne treba pohoditi samo jednom. Ovaj kraj je specifičan i u svakom delu godine pruža potpuno novi doživljaj planine. Zimi je zbog velike hladnoće i jakih udara vetrova odličan trening za uspone na visoke i daleke destinacije, proleće je prilika za pešačenje po tepihu od šafrana, leti su stoletne šume raj za beg od konstantne vreline, a jesen donosi nestvaran kolorit zimzelenih i listopadnih šuma. Mnogo je razloga za odlazak u prirodu; Pešter će svakako i vama pokloniti bar jednu divnu uspomenu.
mart 2017. g. Nemanja Rebić
KORNO GRANDE – NAJVIŠA TAČKA APENINSKOG POLUOSTRVA
Planina Gran Saso (Gran Sasso d’italia) u prevodu sa italijanskog znači „Veliki Krš“. Prostire se pravcem severistok-jugozapad i predstavlja samo jednu od visokih planina koje u nizu formiraju čuvene Apenine, najmarkantniji i najviši planinski venac na Apeninskom poluostrvu.
Grupa kragujevačkih planinara, članova PD „Žeželj“, odličila je da povodom 25. godišnjice društva poseti Grand Saso i osvoji njen najviši vrh – Korno Grande (u prevodu Veliki Rog) visine 2.912 metara. Planina Grand Saso nalazi se oko 150 km istočno od Rima, u regiji Abruco, u blizini mesta Akvila (L’Aquila), koje je najčešće ishodište planinara i zaljubljenika u prirodu koji posećuju Grand Saso. Iz Akvile se uspinje ski-lift do hotela Kampo Imperatore. Hotel je na nadmorskoj visini od 2.100 metara i do njega vodi serpentinski asfaltni put koji prolazi kroz istoimenu visoravan. Hotel je podignut tridesetih godina prošloga veka, a poznat je i po tome što je Musolini u njemu proveo jedno vreme, kada je bio interniran, pred slom fašističke Italije. Višespratni objekat se nalazi na blagoj uzvišici, u najsevernijem delu ogromne travnate visoravni sa istim imenom. Zaista je ova „Carska poljana“ grandiozna u svojoj veličini – njena širina je oko 3,5 km, dok je dužina celih 20 km.
Od hotela Kampo Imperatore polazi više staza koje vode na mnoge vrhove „Velikog Krša Italije“. Severno od hotela postoji staza kojom se serpentinama za svega 20 minuta izlazi do planinarskog skloništa „Rifugio duca degli Abruzzi“. Od skloništa se masiv Velikog Roga već vidi u svojoj punoj lepoti. Gledajući malo pažljivije stena Velikog Roga podseća na stenu Triglava, jer odavde uočavamo više vrhova unutar jednog, na prvi pogled, kompaktnog krša. Najsevernije se prostire tzv. Mali Rog (2.685 m), da bi se južno isticao glavni vrh „Vetta Occidentale“ (2.912 m). Istočno od njega prostire se oštri „Vetta Orientale“ (2.903 m), a između njih „sakrio“ se tzv. Srednji Rog („Vetta Centrale“ 2.893m). Od pomenutog skloništa postoji staza ka vrhu „Pizzo Cefalone“ (2.533 m), koji dominira severozapadnim delom planine. Do njega je potrebno stići jasno markiranom i ne tako zahtevnom stazom od pomenutog skloništa za oko dva sata.
Mi smo se ipak od „Rifugio duca degli Abruzzi“ uputili ka glavnom vrhu. Bila je nedelja i mnogi su ovaj sunčani dan iskoristili za uspon na najviši vrh. Tokom uspona susreli smo se sa velikim brojem italijana koji se dosta žurno penju i silaze, kao da su mnogo puta prošli stazom. Pojedini su hodali automatski, gotovo se ne osvrćući ka vidikovcima pored kojih su prolazili. Grand Saso je svakako ponos Italijana u regiji Abruco; nešto što se može bez stida pokazati i sunarodnicima iz Alpskog predela.
Takođe smo primetili da su planinari dosta raznovrsno odeveni. Sreli smo ljude u debelim zimskim jaknama, kako istovremeno pešače sa prijateljima koji se penju gotovo goli, u atletskim šorcevima i sportskim patikama. Vreme koje je potrebno da se od hotela Kampo Imperatore stazom Via normale stigne do najviše tačke Apenina iznosi oko tri ipo sat.
Nakon tridesetak minuta blagog uspona izlazi se na Sellu (prevoj) Di monte Akvila (2.335 m). Ovde se staza račva u dve, od kojih desna vodi u smer „directrissima“, odnosno u podnožje južne stene vrha Korno Grande. Ova staza je dosta strma i praktično vodi direktno na sam vrh. Za izlazak ovim smerom neophodno je izvesno alpinističko iskutvo, kao i zaštitna kaciga. Mi smo se opredelili za stazu koja od ovog prevoja skreće polulevo, u smeru severozapada. Primetili smo da su se gotovo svi plninari tog dana opredelili da vrh penju upravo ovim smerom. Dalji uspon će pokazati da je ovo najlakša staza od ukupno tri kojima se može stići do vrha.
Od prevoja Di monte Akvila staza se spušta nekih stotinak metara u široku travnatu kotlinu. Nakon silaska sledi strmiji uspon siparom do novog prevoja „Selu de Brecciao“ (2.506 metara). Prostor oko nas je od ovog prvoja znatno drugačiji. Okruženi smo samo kamenjem i prašinom. Sledi najstrmiji deo kroz mesečev pejzaž, odnosno uspon do grebena odakle se pruža pogled na grandiozni amfiteatar „Del Calderone“. U ovom prirodnom amfiteatru nalazi se najjužniji glečer u Evropi. Velika količina snega, koju u vidu stenovitog zida opasuju vrhovi Velikog Roga, predstavlja kontrast u odnosnu na sive stene. Snežno grotlo ima više alpinističkih smeri kojima se izlazi na visoke prirodne tornjeve.
Od pomenutog vidikovca nad snežnim amfitetrom sledi grebenski uspon od svega dvadesetak minuta do samog vrha Zapadnog Roga (2.912 m). Na najvišoj tački Apenina smo zatekli veliki broj planinara. Mesta nema puno, tako da smo pola sata strpljivo čekali da stignemo na red da se slikamo pored metalnog krsta. Pogled sa vrha zaista je zadivljujući – istovremeno na zapadu gledamo Jadransko more, dok se ka jugu planina nastavlja na masiv Monte Prena (najviša tačka 2.561 m) i bele stene vrha Monte Camicia (2.564 m). Ka jugozapadu posmatramo zelenilo visoravni Kampo Imperatore, na čijem se kraju kao neka crvena tačkica ugnezdio i hotel od koga smo pošli na uspon.
Mada nam je ovo izgledalo kao rajsko mesto od koga se pogled teško odvajao, morali smo da nakon kratkog odmora krenemo ka podnožju. Silazak smo izveli istom stazom kojom smo se popeli. Bilo je potrebno oko tri sata da ponovo budemo na parkingu hotela.
avgust 2017.g. Nemanja Rebić