USPON NA ČAKORSKI PREVOJ I VAGANICU (1915. – 2015.)
U drugoj polovini novembra i tokom decembra, pre tačno jednog veka, krenula je Srpska Vojska u povlačenje preko planina, na dugo putovanje koje će kasnije istoričari zvati Albanska golgota ili Golgota Srbije. Sa vojskom je tada pošlo u vidu velikog zbega mnogo civila. Porodice, deca, bolesni, stari, svi koji nisu želeli da ostanu u okupranoj zemlji krenuli su na put koji će za većinu značiti smrt. Ljudi iz različitih delova Srbije i raznih društvenih slojeva podelili su patnju i stradanje gladnih, promrzlih i bolesnih vojnika i oficira.
Danas je poznata gotovo celokupna trasa kojom su se povlačile trupe i narod. U najvećem delu veliki zbeg se kretao ka Jadranskom moru u tri trase. Prva je ona kojom su se povlačili uz vojsku i sama Vlada i Kralj Petar I Karađorđević: Prizren – Ljum Kula – Spas – Lješ. Druga trasa bila je putanja kojom se iz Peći preko planine Žljeb i Rožaja pešačilo ka Beranama i Podgorici, a koja je dok se povlačila nakoliko puta dolazila u vatreni obračun sa Vojskom crno-žute monarhije (predhodnicom koja se spuštala ka jugu zauzimajući Rašku oblast i Ibarski Kolašin). Treća trasa je iz Peći krenula u povlačenje vrletnim stazama Rugovske klisure, da bi se zatim preko snežnih i strmih padina popela na prevoj Čakor. Dosegnuvši visinu od 1.850 metara dugačka kolona je zatim sišla u Limsku kotlinu i preko planina centralne Crne Gore desetkovana stigla do Jadranskog mora.
*
Dana 29.11.2015. godine grupa Kragujevčana, članova Udruženja potomaka ratnika oslobodilačkih ratova 1912.–1920. i planinarskog društva „Žeželj“ izašla je na čuveni prevoj iz pravca sela Velika u Crnoj Gori. Dan je bio hladan i oblačan, sa snegom debljine 15-20cm. To nisu bili tako surovi uslovi kakve su doživeli naši sunaronici pre 100 godina. Ipak, ovakav ambijent je učesnicima uspona na Čakor dao približnu sliku herojstva i snage Srpske Vojske, prikaz velike volje i snage da se tragedija prebrodi i da se zatim po odmoru na ostrvima Mediterana i obali severne Afrike pokaže spremnost za juriš u neprijatenjske rovove na Solunskom frontu.
Na Čakoru je grupa kragujevčana odala počast stradalima u događajima iz 2015. godine. Upaljene su sveće pored spomenika posvećenom palim ratnicima iz NOB-a. Dugo smo gledali u te strme bele padine koje su odnele mnogo života i koje su sada jedini svedoci pomenutog događaja. Oštar vetar nosi preko visokog prevoja guste oblake. Oni se ili gube u gustim smrčevim šumama, ili brzo spuštaju u uski ulaz Rugovske klisure. Priroda nam jasno kazuje da je sve sem nje prolazno. Tragovi stradalništva su odavno nestali u smetovima i gustoj travi. Usledio je uspon na bliske vrhove Vaganica (2.112m) i Vreteno (1.977m).
Čakor smo ubrzo ostavili za nama da dalje goni, premeće i rastura oblake. Sa puno različitih, ali intenzivnih osećanja spustili smo se ka selu Velika. Hvala svim učesnicima na velikoj želji da se na ovaj način obeleži stogodišnjica Albanske golgote.
decembar 2015. g. Nemanja Rebić
PLANINA VILA
„Da li smo spremni za polazak?“, pitam desetak planinara koji sede na blagoj travnatoj padini. Pojedini polako ustaju i bez odgovora tromo podižu rančeve. Elan je trenutno na niskom nivou, jer se na svega stotinak metara od nas prostire Rikavačko jezero. Plavetnilo vode i talasi koji nose iskre prepodnevnog sunca deluju hipnotišuće, a vetar nas taman koliko treba rashlađuje. Dok nebo nosi bele oblake, šareno stado krava planduje na suprotnoj strani jezera. Noge su umorne, јер smo prethodna tri dana hodali po bespuću Kučkih planina, a telo se odupire odvajanju od ovako lepog proplanka. Katuni i vikendice razbacane su desno od nas kao najšareniji klikeri po zelenoj kotlini.
Sve je tiho i usporeno. Dodatnu neodlučnost u grupu unosi sam izgled planine. Stenoviti masiv vrlo bajkovitog naziva, imenice ženskog roda koja asocira na mističnost, drevnost i magiju nepoznatog, pruža se nad jezerom parajući nebo vrhom koji podseća na dobro zašiljenu drvenu olovku. Strme padine prošarane su naizmenično redovima zelene trave i belih krečnjačkih stena. Svi zaključujemo da je potrebno nekoliko sati da se savladaju ove strmine.
Uspon na planinu Vilu grupa polaninara planinarskog društva „Žeželj“ iz Kragujevca započela je iz pravca Rikavačkog jezera. Ovo gorsko oko nalazi se na krajnjem istoku Crne Gore, na svega par kilometara od granice sa Albanijom. Na nadmorskoj visini od 1.314 metara očekivalo bi se da je temperatura vode niska za mogućnost plivanja. Od takvog mišljenja nas brzo razuveravaju devojke i momci koji su terenskim vozilom došli do ovog mesta da bi se kupali i sunčali ceo vikend.
Prolaskom kroz katunsko naselje Rikavac započinjemo uspon na Vilu. Prvo što nas na usponu očekuje je pojas sub-alpske šume bukve. Staza kroz šumu je odlično markirana, a ulaz je od poslednje kuće na katunima koje pripadaju porodici Ivanović. Мarkacije se pružaju u pravcu jugoistoka i za oko pola sata se izlazi na travnati plato ispod visa Prasica (oko 1.600 metara nad morem). Iako je sredina jula ovde još ima u izobilju divljih jagoda i svežeg kantariona.
Dalje nas staza vodi do napuštenih katuna Studenice (1.700 metara). Od Rikavačkog jezera do ostataka nekada živog stočarskog naselja trebalo nam je oko 80 minuta. Danas se na području katuna Studenice nalazi gomila složenog kamenja između kojeg raste bujna trava. Visina trave prelazi negde i metar, pa je prolazak kroz ovaj teren bio otežan. Uz povećan oprez i uz praćenje sveže crveno-bele marke bezbedno stižemo do početka glavnog uspona na planinu Vilu. Iako se čini da je vrh na dohvat ruke, potrebno je savladati još skoro 400 metara visine. Prelazeći zelene police i koristeći ostatke staza kojima su se nekada svakodnevno kretale ovce, savlađujemo ovu visinu za oko jedan čas. Uspinjući se konstantno pred nama se otvaraju zadivljujući vidici ka vrhovima Kučkih planina, Komovima i visovima južno pd nas, ka katunu Korita.
Vrh je osvojen za nepuna tri sata od jezera. Sedimo kraj ostataka graničnog kamena i zadivljeni gledamo u planine. Vidimo jasno od severa ka istoku i jugu mnoge planine: Komove, Hajlu, Žljeb, krš Bogićevice, Đeravicu, masiv Trojana i Karanfila, bezbroj vrhova albanskih Prokletija sa dominantnim najvišim vrhom Maja Jezerce (2.694 metara). Ka jugu nam deo pogleda zaklanja susedni vrh Štrungeza, koji je svega 4 metra viši od Vile i kojim takođe prolazi granična linija. Jasno se na jugozapadu ocrtava masiv Rumije ispod koga se pruža deo magličaste površine Skadarskog jezera. Prelazeći pogledom dalje udesno, pruža nam se pogled na planine Žijevo, Treskavac, Surdup, Štitan i Pasjak, da bi zatim preko prevoja Širokara i vrha Maglić zaokružili ovu jedinstvenu panoramu ponovo gorostasnim Komovima.
Sve je nekako mirno i sapokojno. Duboko pod nama sa albanske strane protiče reka Cjevna. Predaleko (ili preduboko) je da bi se na ovde na vrhu moglo čuti njeno penušanje, ali kao da se ipak čuje taj uporni huk koji milenijumima produbljuje kanjon.
Na vrhu postoji metalna, cilindrična kutija sa amblemom planinarskog kluba “Komovi” iz Podgorice. Treba zaista pohvaliti njihovo članstvo, jer je održavanje markacije na delu kojim smo prošli besprekorno. Nažalost, u kutiji nedostaje pečat kojeg je nekada po svedočenju starijih planinara bilo. To nam ipak nije smanjilo užitak osvojene kote od 2.093m.
Čist jonizujući, planinski vazduh opija i kada se čini da bi se lako na ovom jedinstvenom vidikovcu moglo zadremati vreme je za polazak. Istu trasu sada ponavljamo u suprotnom smeru posmatrajući mnoge stenovite vrhove sa novim divljenjem. Sunce je niže i osenčene stene nam se prikazuju na sasvim drugi način. Senke se polako izdužuju. Tišinu sada remeti samo bat planinarskih cipela o krhotine krečnjaka na stazi. Vila je danas definitivno bila prijatna prema planinarima. Tu gostoljubivost dugo nećemo zaboraviti.
jul 2015. g. Nemanja Rebić